Author: Urednik

Librarian

Princ koji je sišao među ljude

Antoine Marie Jean-Baptiste Roger, comte de Saint-Exupéry (29 jun 1900. – 31 jul 1944.)

Da li je autoru knjige, koja je u isto vreme nekima najčitanija, drugima najcitiranija, a nekim trećima najmanje poželjna za čitanje, potrebno navoditi datume rođenja i smrti? To da je rođen, potvrđuje nam primerak „Malog princa“ u rukama. To da je, eventualno poginuo, ne može nam garantovati ništa, čak ni oni ostaci uniformi, narukvica ili izviđačkog aviona, pronalaženi nekoliko dana ili decenija nakon njegovog nestanka, ili, bolje reći – odlaska. Voleli ili ne, najzagonetnijeg junaka svetske književnosti, jasno je jedno – onaj ko piše, ne samo za svežanj novčanica, već kako bi ostavio trajan otisak sopstvene duše, taj ne nestaje.

(1976.)

“Start”

Vitezovi kalemegdanske ravni

Ne, nije ono što mislite i to po dva osnova. Nije reč o poslastičarskoj radnji sa početka Bulevara Revolucije (ili Aleksandrovoj, kako Vam drago); a nije ni skup, tek tako obesnih momaka, golih do pojasa, koji se u svojoj bahatosti makljaju radi makljanja. Nemoj da je neko slučajno pomenuo današnje “navijače”. Pelivanluk je bio i ostao, u pamćenju tek ponekog Beograđanina koji se njihovih “borbi” seća, zaista – viteški dvoboj plećatih momaka, uglavnom sa Kosova i iz Makedonije koji, samo zbog nedostatka pravih menadžera, svoju rvačku veštinu nisu promovisali u pravi sport. Ostala je, nama retkima, uspomena na detinjstvo, kada bi nam baba sa prozora, videvši nas u dvorištu po julskoj žezi, bez majice i povrnutih pantalonica, podviknula – “Ajde, pelivani – ručak”

(1956-1958.)

Continue reading Vitezovi kalemegdanske ravni

Mene, ako se sete – sete….

Danilo Bata Stojković (1934-2002) jedan je iz plejade istinskih gorostasa domaće kinematografije i glumišta uopšte. Stevan, Gvozden, Bangeja, Bubuleja, Milovan Pašanović, otac Sreten, Brka, Laki Topalović, Babi Papuška, Gazda Šćepan, otac Veselin, Ilija Čvorović, Simeun i čitav niz drugih likova, duboko urezanih u sećanja svih nas kojima je domaći film prirastao srcu, ostaće tu dugo. I trajaće.

“Mene, ako se sete za dan bezbednosti – sete; ako ne – nikom ništa. To je bila moja građanska dužnost!”

Continue reading Mene, ako se sete – sete….

Beogradske transformacije (1. deo)

Serijal koji započinje ovim setom članaka iz “Borbe” (1958-1962.), trebalo bi razumeti kao poziv svim Beograđanima da sve kamere, instalirane na mobilnim telefonima, iskoriste za stvaranje fotosa i okoline u kojoj stanuju ili kroz koje ih noge pronesu, a ne samo ovekovečavanja novih noktiju, karmina, štikli, automobila i drugih privida. Fizičko menjanje lica jednog grada mnogo će biti interesantnije nekim, sada dalekim, generacijama od slika Vaših aktuelnih frizura ili implanata, kojima će se, kada dođe vreme za to, verovatno podsmevati. Ako zaista volite Beograd – volite ga i učešćem u stvaranju njegovog lika koji će u dogledno vreme biti označen kao “nekada”. “Sad” ga ionako vidimo golim okom, i sve češće smo tužni, baš zbog toga.

Continue reading Beogradske transformacije (1. deo)

Sve naše kuge

Na kraju svog vanvremenskog romana, Alber Kami kaže da bacil kuge ne umire nikada i da je kratkotrajno veselje razularene svetine, koja misli da je zarazi došao kraj, tek poziv na novi nalet smrtonosne bujice.

Čovečanstvo koje je u svojoj istoriji svedočilo mnogim poharama raznih virusa, ne samo biološkim i ne samo zdravstvenim, nije ni nakon više hiljada godina stiglo do tačke razumevanja ove opasnosti. Pojam “virusa”, nečeg nevidljivo malog koje u času nabuja i preplavi Vas svojim zlom i mrakom, u današnjem vremenu dostiže svoje vrhunce. Ubistvene, naravno. Lek? Po svom dobrom, starom običaju, ostavićemo to pitanje generacijama iza nas. Ako ih uopšte bude …

(1977.)

Continue reading Sve naše kuge

Kapetan Bojkot, doktor Giljoten ili grof Sendvič?

Koliko je zaista malo potrebno da se “uđe u istoriju” (bez ikakvih erotomanskih implikacija ka učiteljici života) najbolje pokazuju, pored likova pomenutih u naslovu i ministar Siluet, leksikograf Nikot, Sveti Panteleon ili izvesni Linč. Oni su, ni krivi ni dužni, ostali – preko svojih prezimena – utisnuti u kolektivno pamćenje čovečanstva toliko upečatljivo, da ih niko nikada neće moći istisnuti.

Interesantnije od ovog edukativnog dela je pitanje – kako se to ljudi pretvaraju u reči i obrnuto?

Tekst iz 1977. godine možda nađe pravi način da arbitrira u sukobu oko toga da li “u početku beše reč” ili je čovek taj koji je imao prvenstvo?

Život i priključenija jednog “Leptira”

Anri Šarijer, bio to on ili ne, domogao se sopstvene slobode. Mnogi od nas o tome celoga života samo čeznu.

Henri Charrière (1906-1973), verovatno je uz Edmonda Dantesa, imaginarnog grofa od Monte Krista, najpoznatiji begunac iz zatvora ikada. Nakon sumnjive optužbe za ubistvo, koju je do kraja života negirao, i nakon 13 godina u surovom okruženju zatvora u Francuskoj Gvajani, uspeo je da pobegne i nastani se u Venecueli. Roman „Papillon“, koga je predstavljao autobiografskim, objavljen je 1969. godine, a 1973. roman je ekranizovao Frenklin Šefner, više nego uspešno. Kasnije polemike oko autentičnosti autorstva romana, kao i oko istinitosti opisanih događaja, ostale su u senci Stiv Mek Kvina i Dastina Hofmana. Kako i ne bi…

(1969-1974.)

Continue reading Život i priključenija jednog “Leptira”

Petar Križanić – Pjer koji je razumeo olovkom

Petar “Pjer” Križanić (1890-1962), legenda domaće karikature, jedan od osnivača “Ošišanog ježa”. Objavljivao u “Koprivama”, “Pokretu”, “Riječi”, “Životu”, “Politici”. U njegovu čast 1967. pokrenuta je godišnja nagrada za karikaturu – “Pjer”.

(1937-1962.)

Continue reading Petar Križanić – Pjer koji je razumeo olovkom

Futbalsko “NE” 1952.

U finskom gradiću Tempereu, 20 i 22. jula 1952. odigrala se jedna od nekoliko najčudnijih utakmica svetskog fudbala. Čudna baš zbog toga što je fudbal kao igra bio skrajnut i što je u te dve utakmice dobio značenje najtežeg oružja u areni međunarodne poltike. U ovom slučaju i više od toga jer je “David – Golijatovski” dvomeč, barem tako kruže urbane (i one druge) legende, ubrzao mnoge procese koji su sledili. Kako god, hteli to da razumemo ili ne, ove fudbalske utakmice između tadašnjih državnih reprezentacija Jugoslavije i SSSR-a, ostavljaju za sobom neke nepobitne činjenice.

Tridesetak godina nakon ovih utakmica, kansku “Zlatnu palmu” osvojio je film kroz koji se, kao lajtmotiv, provlači glas Raće Markovića kako prenosi baš ove susrete, a četrdeset godina posle njih – obe države-rivali, više nisu postojale. Za razliku od davno prošlih utakmica, manje ili više nasilan raspad, negdašnjih “sportskih” suparnika, ostavlja traga i danas.

Continue reading Futbalsko “NE” 1952.

Nije kuplung nego kvačilo

Šta su vozikale Ex YU VIP persone 1972. godine nije priča samo o njima, već o svima nama pomalo. Kako su razularene sedamdesete uveliko kucale na vrata, stari vic o tome da “jedni jedu kupus, a drugi meso, pa u proseku svi jedemo sarmu”, počeo je da se nijansira, pa su ulice naših gradova, mesta i varošica već počinjale da budu tesne, sa sve većom potrebom širokih kolovoza. To što je širina kolovoza počinjala da utiče na skučenost nekih drugih stvari, tada nas i nije preterano zanimalo. Mogućnost da se na more putuje sopstvenim automobilom zamaglila je mnoštvo pitanja čiji će nas odgovori sustići nekoliko decenija kasnije. Kada je neko naglo povukao ručnu.

Continue reading Nije kuplung nego kvačilo

Naš, Vaš i njihov Meša

O tome zašto ga zbog nas ovakvih i onakvih kakvi smo bili te 1972. godine, kada je ovaj intervju napravljen, muči nesanica, kao i sa dubokim predosećanjem kakvi ćemo tek biti, pričao je Mehmed – Meša Selimović.

Tada, kao da nije imao ko da ga čuje, a danas ko da ga pročita. Izuzev, nakazno unakaženih citata sa društvenih mreža, koji su, u međuvremenu postali “smešni”. Taman onoliko, koliko bismo pokojnom Meši danas bili svi mi, kada ne bi smo bili ovako žalosno očajni bez njega i malog broja njemu sličnih.

Continue reading Naš, Vaš i njihov Meša

Kako smo trenirali živce roditeljima i bližoj okolini

U tekstu iz 1971. godine zagrebački “Start” uočava nadolazeću maniju beskorisnih drangulija koje će nam ulepšavati ili obesmišljavati život. Kako kome. Nama, koji smo tada bili klinci, svakako je famozni “klik-klak” predstavljao sjajnu atrakciju, a o stavu tadašnjih “starijih” koji su morali brinuti da tim istim sudarajućim kuglicama, ne isteramo sebi oči, ne bih ovom prilikom…Tek, kako bilo, da bilo, da li je civilizacija suludosti uznapredovala na sopstvenoj trasi od “klik-klaka” do “spinera”, razmislite sami.

Continue reading Kako smo trenirali živce roditeljima i bližoj okolini

Budućnost iz prošlosti

Da li je prošlost znala šta nas čeka ili se samo pravila pametna? Da li budućnost zna šta je bilo pre nje pa je sva u šoku? Ništa od toga. Osnovno pitanje je – znamo li mi ko smo uopšte i – ako znamo – zašto smo takvi?

No, bez daljih analitičarskih prežvakavanja večite teme, članak iz časopisa “Sad i nekad” probudiće makar kod nekih sumnju u činjenicu da smo sada upravo ovde gde smo.

Continue reading Budućnost iz prošlosti