Koliko je zaista malo potrebno da se “uđe u istoriju” (bez ikakvih erotomanskih implikacija ka učiteljici života) najbolje pokazuju, pored likova pomenutih u naslovu i ministar Siluet, leksikograf Nikot, Sveti Panteleon ili izvesni Linč. Oni su, ni krivi ni dužni, ostali – preko svojih prezimena – utisnuti u kolektivno pamćenje čovečanstva toliko upečatljivo, da ih niko nikada neće moći istisnuti.
Interesantnije od ovog edukativnog dela je pitanje – kako se to ljudi pretvaraju u reči i obrnuto?
Tekst iz 1977. godine možda nađe pravi način da arbitrira u sukobu oko toga da li “u početku beše reč” ili je čovek taj koji je imao prvenstvo?