Category: Tandara i Mandara vam pričaju…
Programi FESTA 1971-1976.
Obraz uz obraz, zauvek
Premijera specijalnog jugoslovenskog šou-programa, “Obraz uz obraz” dogodila se jedne subote, 22. aprila 1972. godine, na I programu televizije Beograd.
Gosti prve emisije su bili Leo Martin, Bisera i Senka Veletanlić i Boba Stefanović. Od druge emisije, snimano je u boji, ali njima boje nisu ni trebale, Milena i Dragan su blistali u svim bojama!
Učenje slova na televiziji
Na Prvom programu Televizije Beograd novembra 1969. počelo je prikazivanje emisije obrazovnog programa “Operacija 30 slova”. Prvih sto emisija bilo je namenjeno ljudima koji se bave opismenjavanjem odraslih, kasnije su one obogaćene crticama iz jezičke pismenosti i kulture za odrasle đake koji su pratili program u popodnevnim satima. Emisije su bile snimane u različitim obrazovnim ustanovama, u seoskim Domovima kulture i na sličnim lokacijama. Gosti su često bili uvažene javne ličnosti, glumci, pisci, sportisti, umetnici…
Glavna urednica je bila Olivera Pavić, tekstove su pisali, pored ostalih, Brana Crnčević, Gordan Mihić, Josip Krišković, priloge u karikaturama Dušan Petričić, Ivo Kušanić i mnogi drugi.
Prenosimo nekoliko stranica iz TV programa 1969. i 1974. godine, a na kraju posta i reč urednice ove emisije. Olivera Pavić je uređivala i ranije program namenjen obrazovanju odraslih, “”Mirina TV stupica”, “TV bukvar”, “TV matematika” i mnogobrojne slične emisije.
novembar 1969. (“Politika”, TV program)
jan./okt./nov. 1974. (“Politika”, TV program)
novembar 1974. (“7 TV dana”, TV program)
Tkanje reči
Moderni ljudi sa istrošenim živcima
Da li su ljudi koje vidimo na prozorima isti kao oni koje sretnemo na ulici?
Da li smo mi, moderni ljudi normalni, tj. zašto su naši živci istrošeni?
Donosimo vam dva teksta koji se bave ovim temama. Verovatno su se čitaoci ilustrovanog časopisa “Nedelja” slatko smejali ovim oštroumnim opservacijama novinara.
“Nedelja”, 1932.
Šeron Tejt ili noć kada nam je pakao uveden u svakodnevicu (2. deo)
Jezivi zločin koji se desio u noći između 8. i 9. avgusta 1969. godine u Los Anđelesu rezultirao je, uglavnom, mnoštvom horor filmova osrednjeg ili lošeg kvaliteta, inspirisanih tim događajem. Filmova uz koje je pojedeno brdo kokica i nakon čijeg gledanja je manji broj gledalaca otišao kući, osvrćući se na ulici iza sebe, dok je veći broj konzumenata poželeo još. U godinama i decenijama koje su usledile, Roman Polanski je napravio nekoliko sjajnih filmova, Šeron Tejt je zalutala negde u maglama zaborava, Čarls Menson je umro u zatrvoru, dok su se hiljade fanova grabile za njegove slike, ploče, kasete diskove, delove odeće, kose… Mnoštvo još grozomornijih zločina počinjeno je širom ove kontuzovane planete od te noći. Od tada, svaka sledeća noć je vreme za razmišljanje i gomilu pitanja. Ko dođe do odgovora, dočekaće i svanuće.
(1969/1975.)
Continue reading Šeron Tejt ili noć kada nam je pakao uveden u svakodnevicu (2. deo)
Šeron Tejt ili noć kada nam je pakao uveden u svakodnevicu (1. deo)
Jezivi zločin koji se desio u noći između 8. i 9. avgusta 1969. godine u Los Anđelesu rezultirao je, uglavnom, mnoštvom horor filmova osrednjeg ili lošeg kvaliteta, inspirisanih tim događajem. Filmova uz koje je pojedeno brdo kokica i nakon čijeg gledanja je manji broj gledalaca otišao kući, osvrćući se na ulici iza sebe, dok je veći broj konzumenata poželeo još. U godinama i decenijama koje su usledile, Roman Polanski je napravio nekoliko sjajnih filmova, Šeron Tejt je zalutala negde u maglama zaborava, Čarls Menson je umro u zatrvoru, dok su se hiljade fanova grabile za njegove slike, ploče, kasete diskove, delove odeće, kose… Mnoštvo još grozomornijih zločina počinjeno je širom ove kontuzovane planete od te noći. Od tada, svaka sledeća noć je vreme za razmišljanje i gomilu pitanja. Ko dođe do odgovora, dočekaće i svanuće.
Continue reading Šeron Tejt ili noć kada nam je pakao uveden u svakodnevicu (1. deo)
Meri Čeleste – brod koji nas je ostavio
Jedrenjak “Mary Celeste” pronađen je besciljno nošen talasima severnog Atlantika 4. decembra 1872. godine. Na njemu nije pronađen niti jedan član posade, a stanje inventara ukazivalo je na to da je brod napušten nedavno. Kako je raznoraznih zavera (manjih ili većih, sa teorijom ili bez) svuda oko nas ovih dana, pred Vama je tekst iz zabavnog beogradskog časopisa “300 čuda” iz 1966. godine. Tu je samo da bi Vas bar na kratko oraspoložio i odgurnuo od ove sparine koja bije po nama. To što je priča o ovom broju našla svoje mesto i u stripu o “detektivu nemogućeg”, ne predstavlja ništa neobično. Neobično u svemu može biti samo metafora ovog fantomskog broda, u formi aluzije na društvo kome pripadamo. Ne samo mi.
In vino veritas
To, da je u vinu istina, nepobitna je činjenica. Koliko i ona da je pivo samo prečica do toaleta. Piće je to bogova, ne samo jednog, svih onih koji su se još onomad povukli u visine svojih nebeskih svodova, sklanjajući se od nas ovakvih. Istinu smo, takvi – kakvi smo, spoznali tek kad je poneka kap ovog dara vinogradskih čokota, sa nebeske trpeze kanula i po nama. Ima nas koji smo još omađijani ovom božanskom tečnošću.
Bauk kruži svetom – bauk “makartizma”
Dr. G. M. Džilbert: – “Želim da upozorim ugledni skup, a preko njega i celu američku javnost, na činjenicu da Makartijev stav postepeno vodi Sjedinjene Države Amerike u totalitarizam, i da tu pojavu treba već sad, u samom njenom začetku suzbiti, jer svako odlaganje jedne takve mere može imati kobne posledice.” Doktor Džilbert bio je jedan iz tima lekara psihijatara koji su temeljno izučavali i analizirali psihopatološki profil Džofeza Makartija i nekih od glavnih ličnosti Hirlerovog “Trećeg Rajha”, poglavito Geringa. Skoro 70 godina nakon silaska sa istorijske pozornice, neka nevidljiva ruka kao da je protrljala lampu sa duhom nekadašnjeg senatora iz Viskonsina. Najednom se pojavilo mnoštvo “lovaca na veštice” ne samo levičarskih ideja već i nauke, demokratskih načela i filozofije slobodnog života uopšte. Čini se da reči uglednog doktora, iz prvog pasusa, dobijaju na aktuelnosti kao nikad.
(1977.)
Vitezovi kalemegdanske ravni
Ne, nije ono što mislite i to po dva osnova. Nije reč o poslastičarskoj radnji sa početka Bulevara Revolucije (ili Aleksandrovoj, kako Vam drago); a nije ni skup, tek tako obesnih momaka, golih do pojasa, koji se u svojoj bahatosti makljaju radi makljanja. Nemoj da je neko slučajno pomenuo današnje “navijače”. Pelivanluk je bio i ostao, u pamćenju tek ponekog Beograđanina koji se njihovih “borbi” seća, zaista – viteški dvoboj plećatih momaka, uglavnom sa Kosova i iz Makedonije koji, samo zbog nedostatka pravih menadžera, svoju rvačku veštinu nisu promovisali u pravi sport. Ostala je, nama retkima, uspomena na detinjstvo, kada bi nam baba sa prozora, videvši nas u dvorištu po julskoj žezi, bez majice i povrnutih pantalonica, podviknula – “Ajde, pelivani – ručak”
(1956-1958.)
Sve naše kuge
Na kraju svog vanvremenskog romana, Alber Kami kaže da bacil kuge ne umire nikada i da je kratkotrajno veselje razularene svetine, koja misli da je zarazi došao kraj, tek poziv na novi nalet smrtonosne bujice.
Čovečanstvo koje je u svojoj istoriji svedočilo mnogim poharama raznih virusa, ne samo biološkim i ne samo zdravstvenim, nije ni nakon više hiljada godina stiglo do tačke razumevanja ove opasnosti. Pojam “virusa”, nečeg nevidljivo malog koje u času nabuja i preplavi Vas svojim zlom i mrakom, u današnjem vremenu dostiže svoje vrhunce. Ubistvene, naravno. Lek? Po svom dobrom, starom običaju, ostavićemo to pitanje generacijama iza nas. Ako ih uopšte bude …
(1977.)
Kapetan Bojkot, doktor Giljoten ili grof Sendvič?
Koliko je zaista malo potrebno da se “uđe u istoriju” (bez ikakvih erotomanskih implikacija ka učiteljici života) najbolje pokazuju, pored likova pomenutih u naslovu i ministar Siluet, leksikograf Nikot, Sveti Panteleon ili izvesni Linč. Oni su, ni krivi ni dužni, ostali – preko svojih prezimena – utisnuti u kolektivno pamćenje čovečanstva toliko upečatljivo, da ih niko nikada neće moći istisnuti.
Interesantnije od ovog edukativnog dela je pitanje – kako se to ljudi pretvaraju u reči i obrnuto?
Tekst iz 1977. godine možda nađe pravi način da arbitrira u sukobu oko toga da li “u početku beše reč” ili je čovek taj koji je imao prvenstvo?
Nije kuplung nego kvačilo
Šta su vozikale Ex YU VIP persone 1972. godine nije priča samo o njima, već o svima nama pomalo. Kako su razularene sedamdesete uveliko kucale na vrata, stari vic o tome da “jedni jedu kupus, a drugi meso, pa u proseku svi jedemo sarmu”, počeo je da se nijansira, pa su ulice naših gradova, mesta i varošica već počinjale da budu tesne, sa sve većom potrebom širokih kolovoza. To što je širina kolovoza počinjala da utiče na skučenost nekih drugih stvari, tada nas i nije preterano zanimalo. Mogućnost da se na more putuje sopstvenim automobilom zamaglila je mnoštvo pitanja čiji će nas odgovori sustići nekoliko decenija kasnije. Kada je neko naglo povukao ručnu.
Kako smo trenirali živce roditeljima i bližoj okolini
U tekstu iz 1971. godine zagrebački “Start” uočava nadolazeću maniju beskorisnih drangulija koje će nam ulepšavati ili obesmišljavati život. Kako kome. Nama, koji smo tada bili klinci, svakako je famozni “klik-klak” predstavljao sjajnu atrakciju, a o stavu tadašnjih “starijih” koji su morali brinuti da tim istim sudarajućim kuglicama, ne isteramo sebi oči, ne bih ovom prilikom…Tek, kako bilo, da bilo, da li je civilizacija suludosti uznapredovala na sopstvenoj trasi od “klik-klaka” do “spinera”, razmislite sami.
Continue reading Kako smo trenirali živce roditeljima i bližoj okolini
Budućnost iz prošlosti
Da li je prošlost znala šta nas čeka ili se samo pravila pametna? Da li budućnost zna šta je bilo pre nje pa je sva u šoku? Ništa od toga. Osnovno pitanje je – znamo li mi ko smo uopšte i – ako znamo – zašto smo takvi?
No, bez daljih analitičarskih prežvakavanja večite teme, članak iz časopisa “Sad i nekad” probudiće makar kod nekih sumnju u činjenicu da smo sada upravo ovde gde smo.
Kako smo vaspitavali “građane”
Živimo u vremenu u kome nam je jedna od najčešćih tema “povratak tradicionalnim vrednostima”. Rezultati tog našeg preispitivanja, koliko se da videti, i nisu nam baš nešto posebno uspešni. Možda zato što u potragu za izgubljenim “vrednostima” odlazimo i previše daleko, pa se sa tih introspektivnih putovanja vratimo više umorni, očajni i bezvoljni nego što smo išta dobrog pokupili. Pretpostavka je da bi nam mnogo plodonosnija bila promenada kroz, ne tako davne, predele zajedničke nam prošlosti, a za koju poslednjih decenija pokušavaju da nas ubede kako je bila “mračna i puna svakakvih užasa” i da bismo je trebali, ako ne zaboraviti, onda potisnuti što dalje u svojim sećanjima. Možda nam ovo malo podsećanje na taj, tako sistematično kaljan i obezvređivan delić novije istorije i neće baš toliko nauditi.
Vredi barem pokušati….
(1953.)
(1954.)
Mesto pred čijim se ulazom “igraju konji vrani”
Tekstu koji napiše Branislav Nušić, ništa ne treba dodavati niti oduzimati. Zato je ovih par rečenica promašaj sam po sebi. Takav zaključak se nikada nije trebao donositi o zgradama pomenutim u originalnom tekstu, no kako je autor ipak prepoznatljiv pre svega kao komediograf, na čitaocu je da dovrši ovaj, već sada pogrešan uvod.
(1936.)
Continue reading Mesto pred čijim se ulazom “igraju konji vrani”
